Павле Савић (Солун , 10. јануар 1909 — Београд , 30. мај 1994) српски физичар и хемичар, који је светски углед стекао када је са Иреном Жолио Кири 1937. и 1938. у Паризу открио изотопе познатих елемената бомбардовањем атома урана спорим неутронима. То доводи Ота Хана и Фрица Штрасмана до открића нуклеарне фисије-цепања урановог језгра. Са Иреном Жолио био је предложен за Нобелову награду, али је њу добио само Хан.
Од 1947. је руководио изградњом Нуклеарног института у Винчи и до 1960. био директор Института. Павле Савић се као први директор сматра оснивачем Института „Винча“, који је тада зван Институт „Борис Кидрич“.Био је дугогодишњи шеф Катедре за физичку хемију Природно-математичког факултета у Беоргаду, данас Факултета за физичку хемију. Од 1971. до 1981. године је био председник Српске академије наука и уметности.
Савић је рођен у 10. јануара 1909. у Солуну. Дипломирао је физичку хемију на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду 1932. Након дипломирања, већ као одличан студент, изабран је за асистента на катедри за физику на Медицинском факултету, код професора Драгољуба К. Јовановића, некадашњег сарадника Марије Кири.
Савић је 1935. добио шестомесечну стипендију француске владе за научно усавршавање на познатом Институту за радијум, чији је оснивач била Марија Кири.
Маријина кћерка Ирена Жолио-Кири је предложила Савићу да ради са њом на проблему порекла радиоактивности које настају неутронским озрачењем урана, које је годину дана пре тога запазио италијански физичар Енрико Ферми са сарадницима. Савићева шестомесечна стипендија се на крају протегла на скоро пет година.Pезултат je објављен септембра 1938. године. Једна немачка група која се бавила истим проблемом и коју је у Берлину водио Ото Хан. Ово је било откриће нуклеарне реакције која је убрзо добила назив фисија.
Очекивало се да ће Ирена Жолио-Кири и Савић добити Нобелову награду, али је избио Други светски рат па неколико година награда није додељивана. Награда за откриће фисије додељена је тек 1944. године, али је припала само Оту Хану
Савић је почетком 1939. у Институту учествовао и у мерењу неутронског ефикасног пресека за фисију урана, што је касније постала основа за прорачун ланчаних реакција у нуклеарним реакторима и нуклеарном оружју.
Након почетка Другог светског рата, Французи су Савића као странца протерали из земље и поред тога што се био пријавио као добровољац за фронт. Вратио се у Београд на Медицински факултет, где је постао професор физичке хемије на Фармацеутском одсеку Факултета.
Левичарском студентском покрету приступио је средином тридесетих година, а члан Комунистичке партије Југославије постао је 1939. године. Поред разних партијских задатака, по Титовом налогу инсталирао је, уочи рата, радио-станицу за везу са Москвом, али је зграда у којој се налазила радио-станица порушена приликом бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године. Касније је инсталирао нову радио-станицу, која је била прва у партизанима.
У Народноослободилачкој борби учествује, заједно са супругом Бранком, од 1941. године. У току рата је био руководилац за шифру Врховног штаба НОВ и ПОЈ, потпредседник АВНОЈ-а и члан Војне мисије НОВЈ у Москви. Био је председник Привредног савета Србије, члан Савета федерације и др. Носилац је Партизанске споменице 1941.
Био је један од првих предлагача идеје о изградњи Института за нуклеарне науке у Винчи. Био је директор Института за нуклеарне науке „Борис Кидрич“ од 1960. до 1966. године.
Био је председник Срспке академије наука и уметности од 1971. до 1981. Био је активан скоро до краја живота. Последњи научни рад је објавио неколико месеци пре смрти, у 85. години. Умро је у Београду 1994.
*Поштанска марка са ликом Павла Савића штампана је на стогодишњицу рођења овог великана.
Презентација о Павлу Савићу: http://prezi.com/u4rzc7hlm_tv/copy-of/
